Ok. Sad dolaze posledice. Shvatam. I znate sta, zaboravite sve sto sam do sad rekla. Sve do sad bila je laz. Samo senka mog afekta, moje sujete. I nije sve tako lako, zaboravis na sve i svakog, gledas samo sebe, svoje snove. Sad sam tuzna. Kad planes, kao uragan, oteras sve oko sebe, svaku dobru emociju koju si ikada dobio. I volim ga. Stvarno. I tu mi je ponos koji sada pravi idiota od mene, dok pokusavam da izvucem potonuli brod. On me voli, ne voli. Ali, sad mi nista od toga nije vazno. Sad mi, kao narkomanu droga, treba njegova doza. Samo mala doza onih osmeha, dodira, zezanja. I svako slovo ovog teksta, svaka recenica, ubija me. Isto kao i sve ono sto sam rekla pre ovoga. I tesim se da ponekad pomisli na nas, da se seti svega, da ga barem malo dotakne deo onog naseg neba pod kojim smo se toliko ludo voleli. I zasluzuje me. Vise nego bilo ko drugi. Zato sto se jedini usudio da bude ono sto jeste. I ja ga volim takvog kakav jeste. Istina je, naneo mi je mnogo bola i tuge, ali sad shvatam. Ne zelim promene, lepo mi je sa njim i zelim da ga usrecim, da se ponosi samnom.